Srbija je u sporu s Makedonijom, a ne obratno Pacov u obavještajnom žbunju

Izvatkom iz jedne anegdote o Ivi Andriću može se dosta toga objasniti u najnovijem diplomatskom slučaju, bolje reći skandalu, iskrslom, naduvanom i -  najavama načelnog dijaloga - navodno već izduvanom i splaslom, a "pomegu Makedonija i Srbija".

A, znaeme osnovna sostojba na slučajot -  ova prva je veoma, veoma „ofanzivno obavaštajno delovala“ protiv ove druge, pa je druga, sirota, morala da povuče čitavo osoblje poslanstva u Skoplju – od ambasadorke do čistačice. Što su ozbiljne diplomate protumačile „ko pred najavu rata“, a neozbiljni, a vladini tabloidi rat i najavljivali drčnim naslovima i bezobraznim izmišljotinama.

Pa kad smo sredili početak, da vidimo i alegorijsku moć Andrićeve poruke. "Ne može se roman pisati o jednoj bici, on se piše o onom što je bilo pre i posle nje, a ona je samo jedna priča u romanu“, priča se da je on jednom poručio.

Misao nobelovca izdržala je proveru vremena u svih tih „pečes“ dana duvanja i ispumpavanja afere i ništa nije postala manje ilustrativna ni posle telefonskog razgovora makedonskog  premijera Zorana Zaeva i srpskog predsednika Aleksandra Vučića (u)sred(u) protekle „obaveštajne nedelje“.

Jer, u najnovijem sporu, odmah da kažemo, ne između Skoplja i Beograda, već Beograda sa Skopljem, uglavnom je svih dana pričana priča „o bici“, odnosno o povlačenju osoblja srpske ambasade, a razlozi su zaobilaženi.

Dakle, činjenice o tome šta je svemu prethodilo zvaničnici su zadržali u oblasti tajanstvenosti uz „brljanje“ u navodnim pokušajima da nešto pojasne. A s druge strane, javnost i „pomoćnici“ u njenom kreiranju – novinari i analitičari našli su se – u sferi nagađanja.

Međutim, zanimljivo i možda apsurdno, baš zbog misterioznosti događanja „pred bitku“ nama se čini da se o drugom delu „romana“, onom posle bitke,  mogu doneti nešto relevantniji zaključci.

Može se još koji nakalemiti, ali u grupi mogućih razloga za – mnogi iskusni su se složili - krajnje neuobičajen i „potez bez presedana u diplomatiji“ najčešće su pominjani – stvarno pojačana obaveštajna delatnost; odnos Makedonije prema eventualnom prijemu Kosova u UNESKO; geopolitička natezanja velikih sila oko prevlasti na Balkanu; „osveta“ (čija) za „slučaj Živaljević“, odnosno prisustvo ovog diplomate-obaveštajca u slučaju proletošnjeg upada u makedonsko Sobranje; lakši način da se izvrše promene u sastavu osoblja Ambasade, posebno ako je stvarno obaveštajno načeta; pa i „slučaj Obradović“, ne samo kao pojedinca, već i kao „trag novca“...

Bilo je tu i pokušaja i da se pravi izvesna dijalektička sprega svih ovih „uzroka“ ili pojedinih među njima, a može se lako ispostaviti da je jedina njihova dijalektika u tome što pripušteni svima i svakome na stav i mišljenje obavljaju stari oprobani posao za vlast – manipulisanje velikim i „opasnim temama“.

Teško je poređati u hronološki red sva obrazloženja Beograda za ovaj potez. Pre bi se reklo da su ona bila u paradoksalnom  i često protivrečnom kolopletu. I zanimljivo – a opet ništa neuobičajeno za BG-vlasti - istovremeno su sa pričom o „opasnim, veoma ozbiljnim stvarima“ (premijerka Brnabić i još poneko u ponekim istupima) do javnosti dopirala pomirljiva i jaka tešenja da će sve biti u redu i da je sve pod kontrolom. Baklja u jednoj, šmrk u drugoj/drugim rukama!

Slična ovim drugim bila su i zvanična makednonska reagovanja, samo nisu imala onaj „srpski dodatak“ – „i nećemo nikome dozvoliti da nas ponižava.“ Ali su zato na veselje nezavisnih srpskih „mislilaca“ i uživalaca društvenih mreža sadržala duhovite medijske začine  tipa - kad smo i „nie Makedonci“ doživeli da nekoga špijuniramo.

Prijem Kosova u UNESKO imao je najtipičnija salta. Da je o tome reč, moglo se zaključiti iz uta-ta stava Ivice Dačića, ino-ministra  koji je u danima duvanja problema rekao da ako tako bude, onda će Srbija zauzvrat „prekrstiti“ Makedoniju u „bivšu jugoslovensku republiku“.

Vučić je, pak, naglašavajući da „znamo šta su nam radili“, naravno, uz „inostrani faktor“ (aforizam: Srbija je špijuniranjem saznala da je Makedonija opasno špijunira“) rekao da „Kosovo u UNESKO-u“ nije razlog.

Ana je, pak, Brnabić nagovestila da možda i jeste i da kolegu Zaeva drži za reč budući da joj je „obećao“ da Kosovo koje je njegova zemlja priznala za vakta bivše vlasti, što se ovde nije isticalo, neće pripuštati u ovu specijalizovanu „kulturnu“ organizaciju OUN. U tom nije-jeste, samo su retki mediji objavljivali da izgleda Kosovo za ovo vučenje nije ni istaklo kandidaturu. Isti onaj Dačić je to i zvanično potvrdio posle telefonskog razgovora premijer-predsednik, Zaev-Vučić.

Da Srbija treba da makar i posredno usporava Makedoniju na putu ka NATO i EU, a u interesu, recimo Rusije, takođe se pominjalo. I bez sumnje Balkan je i dalje mesto odmeravanja globalnih snaga i interesa. Ali, u tom pogledu beogradski zvaničnici nisu „zuba obelili“ osim što su pominjali misteriozni strani faktor, čak Vučić pomalo braneći Makedonce.

U diplomatske teftere će ipak biti ubeleženo da se na dan obelodanjivanja afere on sastao sa ruskim ambasadorom Čepurinom, a dva dana kasnije i Tomislav Nikolić u ulozi predsednika-savetnika za saradnju sa Istokom.

Bliski saradnik predsednika Vučića, donedavni direktor Elektroprivrede Srbije, Aleksandar Obradović nedavno je prononsiran, bar u saznanjima medija, za direktora makedonskih električara. Ovih dana se, pak, špekulisalo da nije dobio to mesto, što ume da naljuti dobre prijatelje. Naročito u prijateljstvima izukrštanim kumstvima.

Ova nagađanja su teško dokaziva, ali je bilo indikativno, da je u Skoplju objavljeno saopštenje kako je Obradović dobio državljanstvo Makedonije po postupku za „zaslužne“ (buduće) građane i da radi kao Zaevljev (samo) savetnik sa platom tolikom i tolikom...

I da ne ređamo - i svi drugi razlozi su bili, čini nam se tipa nije-nego, a razlog razloga je ostao pojačana obaveštajna agresija na osoblje ambasade. A zbog čega? Pa zbog toga – ispalo je na kraju.

Rezime tog dela priče može se napraviti stavovima poznavalaca – pa međusobno špijuniranje, odnosno „pojačano praćenje“ je notorno, pa čak i uobičajeno do mere da delovi ambasada tome i služe.

Zato su valjda i Vučić, a i sam pomenuti Živaljević sada rekli da je ovaj drugi u Sobranju bio s dozvolom vlasti. Javio se „čoveku“ iz predsedničkog kabineta. A VMRO-DPMNE, stranka bivšeg premijera ovde još hvaljenog Gruevskog, uz vajkanje da je sad opoziciona, pa kao takva je kaže izvršila koliko može, uvid u procedure i potvrdila da se taj nije nikom javljao...

Kako bilo, analize bezbednjačkih komentatora iz ovog slučaja su donele neki profit. U srpskom su se pojavile dve nove (malo li je!), dobre sintagme: obaveštajna estrada, i tabloidizacija bezbednosti.

Diplomatija nije dobila ni toliko, osim pomenutog  – plašenja mečke rešetom. Stoga je deo „posmatrača“ slučaja posle prem-pred telefoniranja i najave povratka dela osoblja ambasade zaključio u duhu još jedne narodne „tresla se gora, rodio se miš“. A da li je baš tako? I ima li mesta za pitanja nije li u obaveštajnom šipragu ostao i neki pacov produžene manipulacije?

Baš je bivši ambasador Srbije u UN-u Pavle Jevremović, sada penzioner i istaknuti član nezavisno-zafrkantske Pasuljske akademije naučnika i novinara (PANNU) gde se članom postaje posle posmatranja da kandidat „nije fukara“ već prvog dana skandala nagovestio mogućnost postojanja čučeće zamke. Njegov iskaz glasi: „Moguće je da sada na neki način pokušava da se zaoštri problem pred neki korak ka popuštanju. To u političkoj i diplomatskoj praksi nije neuobičajeno. Ali, što se tiče odnosa prema Makedonji, ovaj potez mi se čini prejak."

Kreativno čitanje ovih reči ukazuje na dve stvari - ovakav diplomatski kategorijalni aparat možda u čitavom slučaju nije ni bio potreban, jer on predstavlja onezbiljenje diplomatije kao takve. Uprkos tome, ciljevi slučaja su postignuti, a da li se izvlače i pouke, teško je reći.

Najpre, insistiranje na „obaveštajnosti“ je ovde uvek dobar način da se javnosti malo i ništa ne kaže, a da se ona drži u neprekidnoj tenziji. Jer, bože moj u prirodi stvari obaveštajni, kontraobaveštajni i špijunsko- doušnički rad podrazumevaju tajanstvenost. A u civilizacijski prilično neodrasloj sredini to su idealna zgoda i tlo za pothranjivanje dodatnih misterija i teorija zavere.

Uostalom, to su pokazali i meseci od promene vlasti u Makedoniji i pomenutih scena u tamošnjem Sobranju. Od tada se sa naslovnica srpskih provladinih tabloida i tabloidnih televizija ne skidaju najpre manipulacija „makedonskim scenarijem“, a potom pogrde novoj makedonskoj vlasti. Njeni se, pak, lideri proglašavaju vođama rata protiv Srbije uz svakodnevno „čašćenje“ izrazima i psovkama kojima mentalna higijena ovih redova nije „dorasla“.

Ali, s druge strane, ta tabloidna psovanja kolikogod bila izmišljena, naduvana i usmerena na promociju svakodnevnog straha (Orvel je malo dete spram naboja kojim se ovde prlja novinska hartija) ona ipak pokazuju smer razmišljanja vlasti o globalno važnim pitanjima koja se odslikavaju na Balkan. I koja su ovde pomenute u kontekstu misterioznog „stranog faktora“.

Pokazalo se i da „svedržitelj“ Srbije, ne obazirući se na moguće posledice, rezonuje poput deteta: sve će se srediti, ništa se neće desiti, eto, šta je bilo s Francuskom (zatezanje u sličnom „slučaju Haradinaj“ kad je samo ambasador povučen na konsultacije), ništa se nije desilo „ali smo bar obraz sačuvali“.

Kako se to sačuva obraz ako se digne diplomatska dževa, za koju se unapred zna da će se utišati, odnosno da je bila preterana? Čak i ako zapadne diplomate to ne zabeleže „crvenim flomasterom“ ostaje mučan utisak – neozbiljnosti i unošenja u diplomatiju pomenutog  „identitetskog“ specijaliteta kakav je „plašenju mečke rešetom“.

Konačno, mora se reći da sve ovo nije, kako se obično uprošćeno ocenjuje samo skretanje pažnje javnosti sa jednih na druge probleme, već i usmeravanje potencijalnog odijuma i gneva na poželjne i samo „vlasniku vlasti“ jasne ciljeve.

Uz to, i u samom skretanju pažnje pojavio se novi momenat – ne samo da se teži bacanju prašine zaborava na pojedine važne probleme, već se davanjem značaja i prioriteta novim problemima oni drugi bagatelišu.

Ta svojevrsna manipulacija važnim politički pitanjima, osim u ovom makedonsko-srpskom špijunskom šipragu pojavila se kao metodologija ovih dana u još nekoliko važnih segmenata (navodno željene) srpske politike.

Kad je onomad iz EU skrenuta pažnja na loše stanje pravosuđa u Srbiji, predsednik Vučić je „za domaću upotrebu“ poručio u maniru - ma kakvo pravosuđe, s tim me gnjave, a u pitanju su Kosovo i odnos sa Rusijom.

A nedavno je zastoj u gradnji na delu autoputa gde rade kineske firme „proslavljen“ na drugom mestu/mostu gde je  predsednik promovisao gvozdenu saradnju s Kinom. A njegov prethodnik Nikolić u novoj ulozi direktno saopštio da nisu važne cifre, kamioni i kilometri pred činjenicom da je ta velika sila budućnosti „odabrala Srbiju“ za prvog saradnika u ekonomskom pohodu na Evropu.

Da li se, dakle, i ovim nagoveštavaju potezi koji će možda biti upotrebljeni ako i kad zatreba? Da se „probudi pacov“! Na primer, da se unapred „denfuje“ evidentno napredovanje Kosova u priključivanju brojnim međunarodnim organizacijama? Pa kad uđe, recimo, u UNESKO,  da se „mučenje“ s njim nastavi kao i dosad u Briselu, ali da može i da se „grakne“ – sećate li se kako smo u tome Makedoniju „uhvatili na delu“.

Ako obostrana pomirljivost od početka „priče o bici“ nije neka – koordinacija... Ali, ne bavimo se teorijama zavere.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.