Fond za humanitarno pravo, koji je izgubio pravni spor protiv generala Ljubiše Dikovića, objavio je dokumentarac o ratnim zločinima na Kosovu.
U produkciji Fonda za humanitarno pravo snimljen je dokumentarni film General Diković i 37. brigada na Kosovu na osnovu dva dosjea koja je FHP ranije objavio. Prvi dosje, objavljen 2012. godine pod nazivom "Ljubiša Diković", sadrži dokaze o ulozi brigade kojom je 1999. godine Diković komandovao u pljački, zlostavljanju, proterivanju i ubistvima albanskih civila u oblasti Drenice, u opštinama Srbica i Glogovac. Drugi dosje objavljen je 2015. pod nazivom "Rudnica", po lokalitetu u Raški na kojem je otkrivena masovna grobnica s leševima Albanaca ubijenih u zoni odgovornosti Dikovićeve brigade.
Pošto je nekoliko televizija u Srbiji odbilo da prikaže film, FHP ga je postavio na svoj YouTube-kanal. Činjenice su poznate, ima ih u navedenim dosjeima, ali pošto se i državni organi i srpska javnost već godinama prave da dosjei ne postoje, film dobro dođe kao komprimovana verzija, koja može da dopre do šire publike.
Silovanja, pokolji i proterivanja
U filmu se navode detalji iz oba dosjea. U dosjeu "Ljubiša Diković" mogu se pronaći i dokazi o zločinima u Ćirezu, u opštini Srbica, gde su u drugoj polovini aprila Dikovićevi div-junaci silovali grupu devojaka, uključujući i trudnice u poodmakloj trudnoći, a potom osam žena i devojčica žive bacili u bunar da tamo skončaju.
U filmu se mogu videti delovi svedočenja Dževahire Rahmani pred Haškim tribunalom, ćerke Tahire Šalaku, ubijene u Ćirezu, koja je bila jedna od zarobljenica. Nakon njenog svedočanstva prikazuje se vojni dokument, izveštaj komande 37. motorizovane brigade s oznakom "strogo poverljivo" od 21. aprila 1999. godine, u kojem stoji da je brigada u to vreme sprovodila operacije u Ćirezu.
Potom sledi deo dosjea o zatočenju više od 170 Albanaca, od kojih je 43 streljano. Zločin se dogodio u mestu Šavarine u opštini Glogovac 1. maja 1999. godine. Prikazano je i svedočenje jednog od zatočenika, Abdulaha Salihua, pred Tribunalom, a na to se nadovezuje prikaz izveštaja 37. brigade, koji potvrđuje da je ta jedinica u to vreme zarobila 172 lica u selima oko Glogovca i Srbice, u okviru akcije "Kamenica". U istom izveštaju sa Dikovićevim potpisom navodi se da su u akciji "Kamenica" napadnuta i sela Doševac i Vrbovac. U Doševcu je 30. aprila 1999. godine streljano osam albanskih civila, a istog dana u Vrbovcu su ubijena još 92 kosovska Albanca.
Zatim se ređaju pokolji u Izbici, Rezali, proterivanja žena i dece u Makedoniju i Albaniju, jeziva svedočanstva preživelih, sve praćeno uvidom u dokumente koji nedvosmisleno pokazuju da je upravo Dikovićeva brigada u tim mestima baš u vreme zločina sprovodila tzv. vojne operacije, ili kako se već zvanično u vojnoj terminologiji naziva ubijanje civila. Deo žrtava iz Rezale otkriven je u masovnoj grobnici Rudnica krajem 2013. i u prvoj polovini 2014. godine zajedno s telima civila ubijenih u Starom Čikatovu, Gladnom Selu i Donjem Zabelju (sela u okolini Glogovca).
Ujedinjeni u poricanju
Kada je objavljen prvi dosje, na vlasti je bila Demokratska stranka, drugi je objavljen za vakta Srpske napredne stranke, ali se u ovom slučaju pokazalo da se naizgled nepremostive razlike između zavađenih partija vrlo lako prevaziđu kad su u pitanju ratni zločini. Demokrate i naprednjaci prosto se utrkuju u poricanju zločina i odbrani vojske od mučkih napada dokaza i činjenica. Iznošenje fakata o užasnim zlodelima presečeno je izjavama političara, čija neljudskost tek u ovom kontekstu postaje bolno očigledna.
"Juče se u javnosti pojavio, slobodan sam da kažem, lažni dosje generala Dikovića, koji je zaista neprimeren, u nekim segmentima na dosta monstruozan način optužuje generala Dikovića za određene zločine. (...) Postavlja se pitanje zbog čega u trenutku kada Vojska Srbije dobija najveću podršku građana u poslednjim godinama, u trenutku kada zaista i na međunarodnom planu osvajamo simpatije." Ovako je dosje o Dikoviću iz 2012. godine komentarisao tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac.
Nekoliko godina kasnije, povodom dosjea "Rudnica", na Šutanovčevu izjavu nadovezuje se njegov zakleti politički protivnik Aleksandar Vučić: "Vidim nastavak kampanje protiv institucije koja ima najveću podršku u javnosti Srbije i očigledno je da neko pokušava - ne ulazeći u detalje jer ne znam šta su govorili ljudi iz Fonda za humanitarno pravo - ali očigledno je da jedan deo političke javnosti i političara pokušava da sruši sve ono što je u Srbiji dobro".
Po DS-SNS logici ni Hitlerova Nacionalsocijalistička narodna partija nije mogla da učini ništa loše, jer je uživala veliko poverenje u narodu. Sve te posleratne priče o holokaustu jesu monstruozne optužbe koje su pokušavale da sruše sve ono što je u Nemačkoj bilo dobro. Mada nije isključeno da su pozivi na obračun s nacističkom prošlošću bili sračunati na izazivanje nestabilnosti u Nemačkoj.
Evo šta o tome misli Vučić: "Moja poruka svima njima je da Srbiju neće umeti i neće moći i neće uspeti da sruše. Lično sam uveren da g. Diković nije nikakav ratni zločinac. (…) Napadi na vojsku su krenuli posle, rekao bih, najvećeg doprinosa Vojske Srbije u odbrani Srbije od poplava. Naravno, to ima veze i sa izazivanjem nestabilnosti u Srbiji."
Nestabilnost u Srbiji izazivaju upravo političari koji se oglušuju o dokaze, negiraju zločine, šminkaju prošlost i sprečavaju zemlju - koju, navodno, toliko vole - da izađe iz nepodnošljivog stanja poricanja u kojem se zaglavila i vrati se u civilizovani deo sveta. Umesto da smene načelnika Generalštaba oni ga nagrađuju. Dragan Šutanovac odlikovao je Dikovića 2011, a Tomislav Nikolić 2015. godine. Izgleda da obojica dele uverenje kako orden ima magijsko dejstvo koje odlikovanog može da zaštiti od nečistih sila koje deluju pod vidom gole istine.
Zločin kao državna tajna
Ipak, ima u filmu i svetlih tačaka. Recimo, Vučićeva izjava: "Na institucijama je da rade svoj posao i institucije će pokazati da li je ovo istina ili ne." Institucije su zaista počele da rade svoj posao, a tu se naročito istaklo Ministarstvo odbrane pod vođstvom tadašnjeg ministra Bratislava Gašića. Čim je FHP zatražio od Ministarstva odbrane dokumenta 37. brigade iz 1999. godine, Gašić je celu arhivu te brigade proglasio državnom tajnom u trajanju 30 godina. A ako se u Srbiji nekim čudom nađu institucije voljne da se pozabave istragom masovnih ubistava civila, neka se malo strpe, decenije brzo prođu. Ko kaže da istina, pravda i porodice žrtava ne mogu da čekaju?
Istraga protiv Dikovića nije pokrenuta ni tri godine nakon otkrivanja masovne grobnice u Rudnici, a i kako bi kad je cela Srbija velika tajna, pogotovo njena nedavna zločinačka prošlost. Kao što u filmu reče Žan-Danijel Ruh, bivši ambasador Švajcarske u Srbiji: "Čini se da su ljudski ostaci koji su otkriveni u Rudnici tamo stigli bez ičije intervencije, da ih niko nije ubio, niko nije pokopao ta tela, niko ih nije transportovao niti je iko za to izdao naređenje."
Za vreme boravka Dikovićeve brigade na Kosovu ubijeno je blizu 1.400 albanskih civila u zoni gde je ova brigada sprovodila operacije. Diković nije ni za šta optužen, i dalje mirno obavlja funkciju načelnika Generalštaba, ali je zato tužio FHP i njegovu osnivačicu Natašu Kandić za nanošenje duševnih boli i povredu ugleda i časti i dobio spor.
Film General Diković i 37. brigada na Kosovu logičan je i hvale vredan nastavak napora Fonda za humanitarno pravo da rasvetli nedavnu koljačku prošlost Srbije i donese pravdu žrtvama. Moralni značaj tih napora ne može se preceniti, jer se odvijaju u zemlji gde se političari, intelektualna elita, sudski organi, mediji, razne institucije i većina građana i dalje solidarišu s ubicama, zabijajući glavu u krvavi pesak.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
