Bez istrajne i konzistentne podrške Plaši li se Ukrajina Trumpa?

Svega nekoliko sati nakon što je postalo izvesno da će na američkim predsedničkim izborima 45. predsjednik biti "on", a ne "ona", ministar unutrašnjih poslova Ukrajine Arsen Avakov izbrisao je sa svoje Facebook stranice post u kom je prethodno Trampa nazvao "opasnim marginalcem".

Tako neodmereni izraz ukrajinskog državnika na društvenim mrežama bio je samo reakcija na nedolične izjave republikanskog predsedničkog kandidata da će "razmotriti" činjenicu da su se žitelji Krima u većini opredelili za to da žive sa Rusijom, a ne sa Ukrajinom.

Činjenica je i to da Ukrajina Trampu nije ulazila u desetku prioritetnih pitanja iz predizborne kampanje, ali još veću atmosferu neizvesnosti stvaraju njegove protivrečne izjave od toga da će se miriti sa Rusijom, do samouverenih tvrdnji da će prema Moskvi biti stroži od demokrata i same Klintonove.               

Nedavna izjava Trampa da će predložiti Putinu ukidanje sankcija Rusiji u zamenu za smanjenje nuklearnog naoružanja, šalje poruku Moskvi i državama EU da se politika jakog pritiska na Kremlj zbog intervencije u Ukrajini – najverovatnije iscrpljuje.

Najava o imenovanju izvršnog direktora Exxon Mobil Reksa Tilersona, inače prijatelja Putina, na poziciju državnog sekretara SAD-a mnoge navodi na zaključak da se može očekivati zaokret u politici Vašingtona prema Moskvi. Iako su poslednje izjave Tilersona vezane za Rusiju prilično stroge, činjenice govore suprotno: industrijski gigant nafte i gasa Exxon Mobil godinama posluje u Rusiji, a 2011. godine, pre revolucije u Ukrajini, potpisan je strateški ugovor sa "Rosnjeftom" u vezi naftnog biznisa na Arktiku i u Sibiru. Taj sporazum je obustavljen zbog zapadnih sankcija Rusiji.

I u Briselu vlada dezorijentacija u vezi izjava Trampa, posebno na račun pohvale Bregzita, ravnodušnosti o perspektivama opstanka EU, ili budućnosti NATO za koji novi lider SAD smatra da je „zastareo“. To ne dovodi u pitanje samo sinhronizaciju stavova zapadnih država po pitanju Rusije, već uopšte budućnost transatlantskog partnerstva i zajedničkih spoljnopolitičkih ciljeva.

Ako za svet i međunarodne odnose Tramp predstavlja pre svega neizvesnost, za Ukrajinu je on neka vrsta izvesnosti da Kijev ubuduće ne treba da očekuje istrajnu i konzistentnu podršku koju mu je Vašington poslednje dve i po godine pružao u suprotstavljanju jednoj od najvećih vojnih sila na svetu – Rusiji. 

Od samog početka Kijev je skoro čitav svoj ulog stavio na kandidatkinju Klinton, dok su odnosi sa kandidatom Trampom sve vreme bili nekako veoma napeti i zamršeni.

Sredinom avgusta prošle godine šef predizbornog štaba Donalda Trampa Pol Manafort dao je ostavku na tu poziciju zbog korupcionaškog skandala obelodanjivanja informacija da je iz „crnog fonda“ Partije regiona Ukrajine dobio više od 12 miliona dolara dok je radio kao inostrani zastupnik interesa u SAD bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča.

Iako je Porošenko za vreme posete SAD krajem septembra prošle godine planirao da se sretne sa predsedničkim kandidatima demokrata i republikanaca, ukrajinski predsednik imao je razgovor samo sa Klintonovom, dok ga je Tramp ignorisao.

Sa druge strane, potpredsednik SAD Džozef Bajden posetio je Ukrajinu i predsednika Porošenka svega pet dana pre isteka mandata Obaminoj administraciji. Analitičari smatraju da takav redak izlet u političkoj praksi govori o tome koliko je za prošlu administraciju bila važna podrška Ukrajini i njenom novom rukovodstvu. Iako Obama nije posetio Ukrajinu, Bajden je od revolucije na Majdanu bio čest gost u Kijevu i smatra se da su njegovi napori u više navrata pomogli u prevazilaženju ukrajinskih unutarpolitičkih podela i opstanku vladajuće koalicije, posebno između Petra Porošenka i bivšeg premijera Arsenija Jacenjuka.

Ukrajinski analitičari ocenjuju da će trebati mnogo napora da se odnosi na takvom nivou, koji su kranje potrebni Kijevu, postignu i sa administracijom Donalda Trampa.   

Ubrzo nakon izbornog iznenađenja u Vašingtonu, i u Kijevu su počele da se bude glasovi protiv politike kakvu prema Rusiji vodi predsednik Petro Porošenko. Uglavnom su to uvek isti proruski politički akteri i oligarsi, koji su se posle svake revolucije, „Narandžaste“ 2004. i „Evromajdana“ 2014, samo pritajili i čekali povoljni trenutak za rekonsolidaciju.

Poslednjih dana 2016. godine jedan od najbogatijih Ukrajinaca Viktor Pinčuk, inače zet bivšeg ukrajinskog predsednika Leonida Kučme koji je bio smenjen u nenasilnoj „Narandžastoj revoluciji“ 2004. godine, u članku za Wall Street Journal predlaže Kijevu da se napravi „bolni kompromis“ i privremeno odustane od integracije Ukrajine u NATO i EU.  

Specifičnost ukrajinske političke arene je u ogromnom uticaju tajkuna, odnosno milionera oligarha. Oni podržavaju razne političke struje ili sami učestvuju u parlamentarnom životu Ukrajine. Najavljena nakon revolucije „deoligarhizacija“ ukrajinskog političkog društva nije bila moguća, jer je i sam predsednik Porošenko tajkun koji je, prema Forbesu, po bogatstvu na šestom mestu.

Aneksija Krima, „hibridni rat“ sa Rusijom i prozapadni kurs Kijeva uticali su na to da se primire oligarsi koji posluju sa Rusijom ili zastupaju političke interese Kremlja. Promena politike SAD i EU prema Rusiji i Ukrajini mogla bi da utiče na pregrupisavnje tajkuna u ukrajinskom parlamentu i na promenu ukrajinske unutrašnje i spoljne politike.

Najveći gubitnik zbog političkih promena u Beloj kući mogla bi da bude Ukrajina. Ne samo zbog mogućeg zaokreta u politici prema Moskvi, već i zbog Trampovog bavljenja samim sobom i njegovim viđenjem prioriteta SAD. Ili, pak, samo zbog stvaranja nekonzistentnog spoljnopolitičkog kursa, zbog čega bi mnoge države EU mogle da odustanu od politike sankcija i pritiska na Rusiju.

Budućnost ukrajinske tranzicije nije samo u rukama Trampa. Kriza u EU nakon Bregzita i nadolazeći talas populizma u Zapadnoj Evropi dodatno udaljava Kijev od evropskih integracija. Skoro tri meseca pre referenduma u Velikoj Britaniji, u Holandiji je bio održan referendum na kom je većina glasača uskratila podršku Sporazumu o asocijaciji Ukrajine sa EU.

Iako je to izjašnjavanje bilo konsultativnog karaktera, a Holandija je na kraju ipak pristala da podrži taj Sporazum u zamenu da se Ukrajini eksplicitno ograniči puna integracija u EU, rezultat tog referenduma bila je pobeda i jak signal homogenizacije evroskeptika širom Evrope. Uostalom, holandski referendum je bio neka vrsta probnog balona za referendum o izlasku Velike Britanije iz EU, te je iskorišten za lansiranje agende za zaustavljanje proširenja Unije.

Uz to, kriza politike „otvorenih vrata“ i pad rejtinga Angele Merkel neposredno su uticali i na prethodne sporazume Brisela sa Kijevom. Iako su Ukrajina i Gruzija ispunile sve uslove za sticanje bezviznog režima sa EU, umesto u decembru prošle godine, Evropski parlament je razmatranje tog pitanja preneo na prvu polovinu 2017. godine.

Analitičari smatraju da je to samo kalkulacija evropskih političara, s ciljem da evroskeptici i populisti ne bi tu odluku iskoristili na predstojećim predsedničkim izborima u Francuskoj.

Na samitu EU u decembru prošle godine evropski lideri su, sledeći strahove Holanđana, doneli nove odluke koje sada direktno navode da Sporazum o asocijaciji Ukrajini ne daje status kandidata, a njenim građanima se ne garantuje pravo boravka ili privremenog rada u državama EU. Takođe, Evropska unija neće podržavati Ukrajinu u vojnim suprotstavljanjima sa Rusijom.   

Sa druge strane, i u Ukrajini raste politička tenzija u vezi dodele bezviznog režima, koji je istovremeno trebao da bude neka vrsta konkretne nagrade istrajnim Ukrajincima za borbu u proevropskoj revoluciji na Majdanu. Prema podacima Svetske banke Ukrajina je lider u regionu Evrope po remitencama, odnosno sumama novca poslatog legalnim finansijskim tokom iz inostranstva. Mediji pišu da na privremenom radu u inostranstvu Ukrajinaca u određenim radnim sezonama ima i do osam miliona, a Ukrajina je bila na petom mestu u svetu po broju radnih migranata.

Ukidanje viznog režima sa EU nije samo test za otvorenost Brisela prema Ukrajini, već je to na ukrajinskoj političkoj areni test uticaja predsednika Porošenka u dijalogu sa Zapadom.

Ukoliko zbog unutrašnjih političkih okolnosti EU ne dodeli Ukrajincima bezvizni režim, u društvu će porasti evroskeptična raspoloženja, apatija, a ohrabriće se i proruska opcija. Sa druge strane, u neizvesnim političkim okolnostima razumljivo je i pobojavanje zapadnoevropskih država od mogućih talasa ne samo radnih emigranata iz Ukrajine, već i izbeglica, ukoliko buknu novi sukobi na Donbasu.

U tom slučaju NATO snage i američki vojnici koji se raspoređuju duž geoplitičke granice sa Rusijom mogli bi da se sretnu sa izazovom ne samo ruskih tenkova, već i mogućim talasom izbeglica iz 40-milionske Ukrajine. U najgorem slučaju taj talas mogao bi da bude mnogo veći od onog početkom devedesetih sa Balkana, ili ovog koji još uvek sa Bliskog istoka zapljuskuje države Evropske unije. To jako dobro razumeju Poljska, Slovačka i Mađarska čije populističke vođe prkose Merkelovoj.

Razlog velikih migracija iz Ukrajine, kao u slučaju Kosova, mogao bi da bude i propao zapadni projekat demokratizacije i tranzicije jedne postsovjetske države, što, u stvari, Putin najviše i priželjkuje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.