Objavljeno: 31.03.2017. u 13:07 | Autor: Info-ks | Kategorija: Kultura
0
Učiteljica i političarka

Didara, životna priča jedne Prizrenke (1)

Didara Dukađini Đorđević (1930-2006) je bila učiteljica rođena u Prizrenu, koja je 1950-ih godina postala političarka po profesiji. Bila je sekretar Konferencije žena u pokrajini Kosovo, predstavnica Kosova za oblast Prizrena-Dragaša u jugoslovenskoj Saveznoj Skupštini (1968-73), članica Saveta i Direktora direkcije za zdravstvo i socijalnu politiku tokom 1986. godine, članica Doma Republika u Saveznoj Skupštini Jugoslavije (1987-91) do penzionisanja. Povukla se sa Kosova u Beograd 1998. godine. Miroslava Malešević, antropolog sa Etnografskog instituta SANU u Beogradu, i član Žena u crnom, napravila je niz razgovora usmene istorije sa Didarom Dukađini Đorđević 2003. godine. One su se sastajale jednom nedeljno tokom tri meseca. Rezultat njihovih razgovora je knjiga Didara: Životna priča jedne Prizrenke koju je preveo na albanski jezik Škeljzen Malići. Prenosimo nekoliko delova iz knjige u obliku feljtona. U prvom nastavku donosimo predgovor Miroslave Malešević i poglavlje u kojem Didara

  • Veličina slova:
  • a
  • a
  • a
  • Dragaš 1952. godine: Didara Dukađini Đorđević sa sinom Goranom i mužem Tošom u tradicionalnoj goranskoj nošnji
  • Borba za ravnopravnost žena u socijalizmu: Didara Dukađini Đorđević, 1970. godine
  • Prizren 1937. godine: Didara sa ocem Ganijem Dukađinijem i braćom
  • Trem roditeljske kuće u Prizrenu
Knjiga Didara – Životna priča jedne Prizrenke deveta je po redu u ediciji Ženski identiteti, koju je u okviru saradnje na međunarodnom projektu "Sećanje žena…traganje za identitetom žena u socijalizmu" pokrenula Nadežda Radović. Osnovna zamisao tog projekta - da se otpočne sa sistematskim beleženjem ličnih istorija žena koje su svoj vek proživele u socijalizmu, radi boljeg razumevanja položaja žena u tim društvima - potekla je od istraživačica Centra za ženske studije u Pragu. U ovaj projekat su se ubrzo uključile saradnice iz nekoliko bivših socijalističkih zemalja. Cilj projekta bio je stvaranje arhive životnih priča žena koje bi poslužile kao izvor nove građe, one koju zvanična istoriografija uglavnom zaobilazi, za nove uvide i nove studije o problemima i iskustvima žena u socijalističkim zemljama, učešću žena u ključnim istorijskim događajima, uticaju tih događaja na njihove živote ili viđenju tog perioda iz ženske perspektive. U konkretnom slučaju, dakle, u fokusu je jedan istorijski period odnosno politički sistem čiji je slom otvorio nova interesovanja i rasprave o situaciji žena i politici roda u tim društvima; u širem smislu, celokupan projekat zasnovan je na svesti o potrebi stvaranja istorije žena kako bi se njihovo prisustvo u stvarnoj povesti učinilo vidljivijim, tačnije, kako bi istorija, kao gotovo isključivo muška priča o prošlosti, mogla da se sagleda, reevaluira i dopuni i iz drugog, ženskog ugla.
Od prvog upoznavanja sa idejom projekta "Sećanje žena ..." znala sam da Didarina životna priča ne sme da ostane nezabeležena, zato što je ona i više od svedočanstva o jednoj epohi. Didarina biografija je oličenje te epohe, kako je tekla i kako se okončala – njen život je slika u malom razvoja jugoslovenskog posleratnog društva. Od kada je kao mlada Albanka, tada protiv svoje volje, skinula feredžu, simbol ženine uloge u njenoj kulturnoj tradiciji, Didara predstavlja prototip žene novog doba i novih, modernizacijskih vrednosti za koje se društvo u nastajanju opredeljivalo u svojim programskim dokumentima. Sve što je Partija u svom ideološkom programu postavila kao cilj: masovno opismenjavanje, političku i kulturnu emancipaciju žena, ukidanje svakog oblika diskriminacije, uključujući i onu prema ženama i onu prema nacionalnim manjinama, Didara je, pretičući vreme i okolinu, živela kao sopstvenu stvarnost. Sve što se njoj lično događalo tih godina, pionirski koraci koje je napravila, za koje u svojoj sredini nije imala gotovo nikakvu prethodnicu – skidanje feredže, školovanje, stupanje u nacionalno mešoviti brak, uključivanje u politički život – u svakom aspektu su bili otelotvorenje proklamovanih društvenih ideala. Živeći u potpunom skladu sa zamišljenim modelom "nove žene – oslobođenog čoveka" u teško posleratno vreme u kojem se menjala sudbina jugoslovenske žene, Didara je i sama postajala model, putokaz, sopstvenim primerom potvrđujući da je takva žena moguća.
Vremenom, međutim, iskoraci iz tradicionalne ženske uloge, poput onih koje je napravila Didara, postaju ponovo više izuzetak nego pravilo, a razmak između deklarativnog i svakodnevne prakse sve očigledniji. Obećavani "masovni prodor žena na javnu scenu i u sve organe vlasti" brzo se sveo na retke "alibi drugarice", čije je prisustvo u političkom životu trebalo da bude dokaz ostvarene ravnopravnosti. Didara je ostala među njima, predano radeći na poboljšanju položaja žena u vlastitoj sredini, mada je i tada i sada kad o tome govori potpuno svesna činjenice da prave, suštinske emancipacijske promene nisu bile mogućne bez dovođenja u pitanje sveukupnog patrijarhalnog modela kulture, za šta kod stvarnih nosilaca vlasti nije bilo ni snage ni volje.
Raspad zemlje i sistema (političkog, vrednosnog, kulturnog) koji su davali smisao i sigurnost njenom životu, Didara je teško doživela. Kad je sve to nestalo, a nacionalizam prevagnuo nad svim drugim vrednostima, kad je na njen mešoviti brak počelo da se gleda kao na neku nazadnu, anahronu pojavu, kad je mudrost preživljavanja "nečistih" postalo skrivanje nacionalnog porekla – slomilo se i sve što je ona svojim načinom života podržavala i zastupala. A opet iz njene priče izbija nada da će budućnost biti bolja, a ovaj balkanski ćorsokak ponovo postati raskrsnica velikih puteva, mesto susreta a ne sukoba ljudi i kultura.
Možda najviše zbog te nade Didara je, posle dvoumljenja dugog gotovo tri godine, ipak prihvatila predlog da ispriča svoju životnu priču. Uradile smo seriju intervjua, sastajući se jednom nedeljno više od tri meseca. Razgovore sam usmeravala tako da slede osnovnu zamisao projekta, a Didara je strpljivo odgovarala na svako moje pitanje. Na četrnaest traka snimljeno je daleko više materijala nego što se nalazi u ovoj knjizi. Konačni izbor smo na kraju napravile zajedno. Moje je bilo da Didarina sećanja iznesena u tim razgovorima uobličim u koherentnu monološku celinu.
Miroslava Malešević, Beograd, oktobar 2003. godine

MOJE POREKLO

Ime Didar dao mi je moj otac. Mislim da je ta reč persijskog porekla, tako je bar on govorio, i u prevodu znači otprilike Oči koje sve vide lepo. Ako je to tačno, onda moje ime savršeno odgovara mojoj ličnosti. Uvek u svemu tražim pozitivnu stranu, optimista sam. Na albanskom se moje ime izgovara kao Didare, a u srpskoj varijanti sam Didara. Od mojih sam čula priču da je u mladosti, na jednom od njegovih putovanja, moj otac u Skoplju imao prilike da sluša neku čuvenu pevačicu Didar iz Persije (Irana) koja mu se veoma dopala. Još tada je odlučio da će svoju kćerku, ako je bude imao, nazvati istim imenom. Rođena sam 4. septembra 1930. godine u Prizrenu, u albanskoj porodici.
Moj otac je bio Gani Dukađini, Prizrenac, a majka Ismeta je iz Gnjilana, iz porodice Đinoli. Preci sa očeve strane poreklom su iz današnje severne Albanije, iz plemena Dukađini. Postoji predanje o tome kako je naš najstariji predak stigao u Prizren. Koliko je to predanje tačno, ne znam. U svakom slučaju, otac je pričao kako je nekada među tim brđanima Dukađinima, postojao dečak koji je imao neobično lep glas. Tog nadarenog dečaka je, navodno, prolazeći jednom prilikom kroz taj kraj, čuo neki turski velikodostojnik i toliko mu se njegov glas dopao da je odlučio da ga povede sa sobom u Prizren i iškoluje za mujezina. Predanje kaže da je za tog mladića, kojem ne znam ime, bila sagrađena džamija u kojoj je kasnije pevao. Neposredno uz džamiju, sagrađena je i kuća za njega. Mislim da se džamija zvala Arasta, ali nisam sigurna u to. Džamija više ne postoji, srušena je odavno, ostao je bio samo minaret. Ne znam da li i on još uvek postoji nakon ovog poslednjeg rata. U toj kući, koja je navodno bila povezana sa džamijom jednim prolazom, rođen je moj deda po ocu, Hadži Imer, a koliko je generacija bilo između njega i tog prvog doseljenog Dukađinija, ne bih znala da kažem. Kuća se nalazila u samom centru grada, u Bajrakli mahali. Nedaleko od te kuće, u istoj mahali, deda je kasnije za sebe i svoju porodicu kupio drugu kuću, a u staroj su ostala njegova braća. Ja sam rođena u toj novoj kući.
Kada već razgovaramo o poreklu mog oca, sećam se jedne anegdote iz njegove mladosti koju je on često prepričavao. U jednom trenutku, verovatno u vreme Balkanskih ratova, zbog straha i neizvesnosti reši moj otac da pobegne iz Prizrena i da se skloni u Skadar. Krene na put sa nekoliko svojih prijatelja, i ono što je meni bilo zanimljivo, seti se da se preobuče u žensku odeću i da na glavu stavi feredžu da bi tako prerušen lakše prošao kontrole i provere na putu. I tako i bude. U Skadru je posle sa prijateljima otvorio nekakvu aščinicu, narodnu kuhinju, i od toga se izdržavao. Proveli su tamo nekoliko godina i kada su valjda čuli da je u Prizrenu opet bezbedno, odluče da se vrate kući. Ali negde na putu kroz dukađinski kraj presretne ih grupa razbojnika (aramija) sa ciljem da ih opljačka. U toj nezavidnoj situaciji Gani se seti predanja o svom poreklu i pokuša da ubedi razbojnike da on potiče iz tog kraja ne bi li ga kao zemljaka pustili. Oni mu naravno ne poveruju, ali ipak odluče da ih povedu do obližnjeg sela. Seoski starešina tamo zaista potvrdi da i on zna za predanje o odvedenom dečaku, i tako umesto da budu opljačkani, moj otac i njegovi prijatelji budu ugošćeni u selu i čak im obezbede zaštitu na određenom delu puta. Tako se svi oni živi i zdravi vrate u Prizren.
U Prizrenu je veoma važno da se zna ko je iz koje mahale. Prva stvar kad se s nekim upoznaš bila je da kažeš iz kog si dela grada, kao da pokazuješ ličnu kartu. Najviši društveni sloj živeo je u samom centru, i tu nije bilo gotovo nikakvih mešanja, bračnih veza i slično, sa onima iz siromašnijih četvrti. Očeva porodica je spadala u tu prvu kategoriju iz najužeg centra grada. Deda je bio ugledan, dobrostojeći trgovac antikvitetima. Kad je moj otac prispeo za ženidbu podrazumevalo se da treba da nađe devojku odgovarajućeg ranga, iz istog društvenog sloja i naravno iz prestižne mahale, Bajrakli ili Šadrvan, jer je samo to dolazilo u obzir. Međutim, u tom okruženju nije bilo prave prilike, a njemu se, izgleda, nije mnogo ni žurilo sa ženidbom. Voleo je društvo i izlaske, tamo gde je bilo muzike i pevačica on je bio redovan gost. Uglavnom, njegovi drugari su se svi poženili, počeli su da stižu mlađi, i on je sa trideset i nešto godina shvatio da ga vreme pretiče i da više ne može da bude previše probirljiv. Na nekom putovanju u Gnjilane jedan prijatelj mu je preporučio devojku iz dobre kuće, moju majku, pohvalio njenu rodbinu, njene osobine itd, kako se to već činilo, i dogovor između dve porodice ubrzo je postignut. Moji roditelji su stupili u brak a da se prethodno nijednom nisu videli. To je bilo negde 1923-1924. godine.
Moja majka potiče iz nekada moćne i bogate begovske porodice Đinoli iz Gnjilana. Postoji nedoumica oko toga da li su ti Đinoli albanskog porekla, pa prešli na islam sa turskim osvajanjima, ili su u krajeve oko Novog Brda došli kao Turci. Ako bi ovo drugo bilo tačno, onda po toj liniji imam četvrtinu turske krvi. U nekim istorijskim dokumentima o Novom Brdu naišla sam svojevremeno na podatak da je poslednji vlastelin koji je branio Novo Brdo od Turaka pripadao nekoj albanskoj porodici Đini, pa sam po tome pretpostavila da ipak vode albansko poreklo, ali nisam to detaljnije istraživala. U svakom slučaju, u vreme rođenja moje majke bili su potpuno islamizirana vlastela. U porodici se pričalo da su srednjovekovni Đinoli osnovali Đilan (Gnjilane), a za vreme turske vladavine imali su ogromne posede, držali su rudnike u Novom Brdu, i bili su jedna od najmoćnijih porodica na Kosovu. Mama je, na primer, kad je rođena 1904. godine, dobila na poklon od oca celo jedno selo, Šilovo se zvalo to selo. To je bio njen feudalni posed, sav prihod odatle išao je u njen miraz. Detinjstvo je provela u raskoši i bogatstvu, kao prava begovska kćer. Imala je sopstvene odaje sa kupatilom na spratu, oblačili su je u najskuplje haljine koje su nabavljali u Solunu i Carigradu. Pričala je da su u kući imali brojnu poslugu, za njih su radili kuvari koje su dovodili iz arapskih zemalja itd. U centru Gnjilana su bile sve begovske kuće, sa velikim dvorištima, povezanim međusobno. Žene i devojke su se kroz ta dvorišta kretale bez feredže, priređivale čajanke i zabave. Živele su u blagostanju i bezbrižno. Dovođene su profesionalne igračice iz Soluna da ih zabavljaju. U krugu u kojem se moja majka kretala bilo je sasvim prirodno da se žene na tim sedeljkama kartaju i da puše. To je izgleda bila privilegija aristokratskog položaja, a verujem da je tome doprinela i činjenica što se u gnjilanskom kraju uzgajao duvan. Moja majka je, na primer, počela da puši još pre svoje petnaeste godine. U Prizrenu je, međutim, bilo potpuno nezamislivo, sramotno da žene puše. To joj je bio veliki nedostatak kad se udala. Celog života se krila i od muža i od svekrve, mada su svi znali, trčala je na pet minuta kod komšinice da popuši cigaretu, ali se te navike nikad nije odrekla. Možda upravo zbog toga što sam joj toliko puta ''čuvala stražu'' da na brzinu povuče koji dim, nikada u životu nisam i sama poželela da zapalim cigaretu.
Međutim, lagodan život kojim je mama živela u detinjstvu nije dugo trajao. Prvo joj iznenada umire majka, i ona ostaje sa ocem i dva starija brata, još se nije bila ni zadevojčila. Otac, Đimšit beg, ubrzo se oženio po drugi put. Našao je ženu koju je prethodni muž oterao od kuće zato što nije mogla da rodi. Mom dedi, udovcu sa troje dece, odgovarala je upravo žena koja neće rađati, odnosno koja će se u potpunosti posvetiti njegovoj deci. Nikom tada nije padalo na pamet da bi za bračnu neplodnost mogao da bude odgovoran muž, pa je i Đimšit beg verovao da se ženi ''proverenom nerotkinjom''. Na opšte iznenađenje, žena je zatrudnela već u prvoj godini braka. Sa novim mužem, mojim dedom, izrodila je ukupno četvoro dece.
Tada za njih stvari naglo kreću nizbrdo, za moju majku pogotovu. Naprasno joj umire i otac, 1912. godine. Maćeha ostaje sama sa sedmoro dece, od kojih troje nije ona rodila, bez odrasle muške glave u kući, bez staratelja nad domaćinstvom i imovinom. Rasulo porodice nadovezuje se na haos koji ubrzo nastaje i u društvu – došli su Balkanski ratovi, srpska okupacija i proterivanje Turaka sa Kosova, ukidanje feudalnih odnosa, razvlašćivanje vlastele i društvena previranja koja su pratila te promene. U strahu za sopstvenu budućnost tokom ovih dramatičnih godina, a možda i zbog neslaganja sa maćehom, mamina braća napuštaju Gnjilane i odlaze u Solun na školovanje, a odatle se zauvek iseljavaju u Tursku. Sa sestrom se više nikada nisu videli. U Turskoj imam još žive rođake po majčinoj liniji. Iz tih ratnih godina moja majka je izišla bez igde ikoga i bez igde ičega. Roditelji umrli, braća otišla, sva imovina oduzeta. Od nekadašnjeg bogatstva nije ostalo ništa. Potpune propasti spasava je ujak Maljuš-daja, rođeni brat njene majke, koji se nekoliko godina ranije doselio u Gnjilane iz Đakovice. On nije bio razvlašćeni zemljoposednik već trgovac, i njemu su poslovi dobro išli. Uzeo je sestričinu da se o njoj brine, gotovo kao socijalni slučaj, da pokuša da je uda dostojnije nego što bi mogla kao sirotica iz maćehine kuće. Mislim da je u ujakovoj porodici provela nekoliko godina pre nego što su pronašli pravu priliku za nju, mog oca. U drugim okolnostima oni u stvari ne bi bili prilika jedno za drugo. Ali sada ni njoj ni njemu nije ostao veliki izbor. Prema njenom nekadašnjem položaju on ne bi odgovarao jer je bio mnogo stariji, osim toga nižeg statusa, iz porodice trgovaca, efendija. Begovi i efendije nisu bili istog ranga. Međutim, od njenog aristokratskog položaja ostala je bila samo begovska titula bez pokrića, i brak koji je ujak ugovorio u stvari je došao kao spas od provalije koja je zjapila pred njom. Za tatu koji više nije bio u najboljim godinama za ženidbu, vlastelinka makar i bivša, izgledala je kao zadovoljavajuće rešenje. Ona je u brak unela samo težinu svog porekla, nikakve posede, nikakvo bogatstvo. Po položaju su se nekako uklopili, i jedna i druga strana zadovoljile su svoje interese, a o ljubavi se u to vreme ionako nije raspravljalo. Koliko su se kasnije voleli, ne znam, poštovali se međusobno jesu. Znam da se nisu svađali, ali od žene se ionako očekivalo da smerno sluša muža. Otac je imao neograničenu slobodu, istu kao i pre braka, putovao, provodio se sa društvom, voleo je i da se kocka, a ženino je bilo da ćuti i ne postavlja pitanja. I ona se dosledno, do kraja života, pridržavala slova tog zakona. Mnogo godina kasnije, i to više iz tatinih priča, shvatila sam koliko je moja majka u tom braku trpela. Pričao je, recimo, da je jednom u kockanju za noć izgubio ''dve kante zlata''. Nekom drugom prilikom je, kaže, nakon što je u kartanju izgubio praktično sve, na sto stavio tapiju na kuću, rešen da ide na sve ili ništa, toliko je jaka bila ta strast. Jedan prijatelj ga je u poslednjem trenutku sprečio da ostvari svoju nameru. I da smo svi ostali na ulici, da je izgubio i tu partiju, ne verujem da bi majka smela reč da kaže, i to ne zato što je on bio naročit osobenjak, nego zato što su odnosi među supružnicima jednostavno bili takvi.
Kad se udala, u kući svog muža moja majka je zatekla svekrvu, devera i zaovu. Svekrva Đuldane (svi su je oslovljavali sa Đuli 'anum: od ''hanuma'', gospođa) nije bila naročito zadovoljna devojkom. Svekrvi se činilo da joj snaha nije ni dovoljno lepa, ni dovoljno vredna, a ni dovoljno bogata za njenog sina mezimca. Ko zna kakve je (nerealne) ambicije gajila moja baba kad je svoje razočaranje morala otvoreno da pokaže. Mama je pričala da su je u početku svi, uključujući i muža, prilično omalovažavali. Nisu je, kako se obično radilo sa nevoljenom snahom, opterećivali poslovima, već su joj oduzimali sve što bi započela ili popravljali za njom kritikujući kako ništa ne ume, stalno joj dajući do znanja da ''oni'' sve znaju bolje i da ih ona nije dostojna. ''Oni'' su u stvari bili svekrva, moja baba, vrhovna poglavarka koja je u svemu imala poslednju reč. Status glavnokomandujuće u kući ona je stekla ostavši rano udovica. Decu je odgajila sama, a oni su se i kao odrasli u svemu obraćali majci za savet i odobrenje. Snaha, moja majka, brzo je razumela da joj je najvažnije da se umili svekrvi. Išla joj je ''niz dlaku'', smerno ćutala, a svekrva, koja je nadgledala njeno ponašanje i poslove, i kontrolisala kretanje, naučila je vremenom da ceni te snahine kvalitete. Počela je da joj dozvoljava da izlazi sa prijateljicama na svadbe, sedeljke, na mesta na kojima su se već u Prizrenu žene okupljale, da se doteruje i kupuje skupe haljine; sve je to bila babina nadležnost. To možda i nije bilo toliko vezano sa porastom simpatija prema snahi, koliko sa statusnim potrebama porodice (moraš da se krećeš u društvu i da negde pokazuješ taj nakit i tu skupu svilu, da ljudi vide kako ti dobro ide), ali bitno je da su obe bile zadovoljne. Mama je imala dve-tri rođake koje su se kao i ona udale u Prizren, i sa njima je održavala čajanke jednom nedeljno. Okupljale su se redovno najviše da bi se kartale, to im je svima bila omiljena zabava, njihovo gnjilansko nasleđe. Možda i zbog toga nije prebacivala ocu što se kartao, možda je imala razumevanja iz ''kolegijalnih'' razloga, mada se ona nikad nije kartala u novac. Dešavalo se kasnije da odem s njom ponekad na te sedeljke, u vreme kad sam već bila udata pa dolazila mojima u posetu. Lepo bi me dočekale te mamine prijateljice, posedimo, popričamo, a onda kažu – hajde da odigramo po jednu partiju. Ja ne učestvujem, nikad nisam naučila nijednu kartašku igru, ali gledam njih dok se zabavljaju. Sedim, čekam, vreme prolazi, ja zadremam, odspavam, prođe po nekoliko sati, one nikako da se raziđu. Pokupe mi i pare iz tašne dok spavam da imaju za ulog, da igra bude napetija, i posle mi uredno sve vrate. Kažu, pošteno vraćamo, samo smo pozajmile da bi se ona koja pobedi više radovala.
Za razliku od žena, muškarci su svoje sedeljke organizovali u večernjim satima. Nekad bi ostajali do zore, tu se uvek dobro jelo, a odlazili su i na mesta na kojim su ih zabavljale igračice i pevačice, gde drugim ženama pristup nije bio dozvoljen. Htela bih ovde da ispričam jednu anegdotu iz tatinog života koja, čini mi se, dosta slikovito opisuje način života u predratnom Prizrenu. Nekim povodom je, pričao je tata, bila organizovana sedeljka u nečijoj kući za odabrano muško društvo na koju je svaki učesnik imao da donese po neko jelo od svoje kuće. Tata je naručio tepsiju baklave, njegovu omiljenu poslasticu, ''caricu'' među kolačima, kako je govorio. Organizator sedeljke nije pozvao jednog od stalnih članova te družine, zato što su se odnosi među njima dvojicom nešto poremetili. Po tatinom uvijenom objašnjenju, radilo se verovatno o paru ljubavnika, koji su diskretno održavali svoju vezu uprkos tome što su obojica bili zvanično oženjeni. Odbačeni ljubavnik je izgleda iz ljubomore prijavio policiji tu sedeljku kao tajni politički skup i u pola noći je u kuću upala policija i sve ih pokupila u stanicu na saslušanje. Moj tata, ljut što su ga prekinuli dok je uživao u jelu, reši da ne ostavi baklavu nego na glavi ponese celu tepsiju, krišom otkidajući usput po parče. Ako već treba da pati u zatvoru, šalio se, bar da pati punog stomaka.
Da se vratim na priču o majci. Ubrzo se ispostavilo da nevešta snaha koju su svekrva i zaova potcenjivački sklanjale od poslova da nešto ne pokvari, kuva bolje od njih obe jer je u Gnjilanu od sopstvene posluge naučila neke veštine koje ove žene u Prizrenu nisu znale, neka jela i način pripremanja, i polako je kuhinja prešla u njenu nadležnost. Otac, koji je bio meraklija u svakom pogledu, a naročito uživao u slasnom zalogaju, ''pao'' je na taj njen talenat. Izgleda da je ljubav prema mami kod njega stigla preko stomaka. Često je dovodio društvo kući da probaju neke njene specijalitete. Iznosilo se jelo za jelom, a pred zoru stizala bi baklava. Mama, kao ni druge žene, nije sedala za sofru sa muškim društvom. Njeno je bilo samo da poslužuje. Posle mnogo godina umela je da se našali da je pogrešila što se na početku braka previše isticala da bi se dopala ukućanima, pa je zbog tog isticanja ostala večito vezana za šporet.
Moj otac je sa svojim mlađim bratom još pre ženidbe vodio posao u porodičnoj radnji i dobro zarađivao. Držali su antikvarnicu u samom centru grada koju su nasledili od svoga oca Imera. Deda Imer je i započeo posao sa antikvarnicom. Prethodno je držao radnju kolonijalne robe. Onda je na jednom od svoja tri putovanja na hadžiluk video u nekom gradu antikvarijat i došao na ideju da i sam otvori nešto slično. Ubrzo je postao jedini ovlašćeni starinar u gradu. Na javnom konkursu koji su turske vlasti raspisale za dodelu ovlašćenja za ovu vrstu posla, on je ponudio najveću sumu novca i stekao pravo da trguje starinama. Posao je išao dobro i njemu i sinovima. U stvari, kasnije je moj otac bio taj koji je putovao i nabavljao stvari, a stric je sedeo u radnji i prodavao ili otkupljivao predmete. Na tim svojim putovanjima moj otac je upoznao mnoge ljude, razne krajeve. Išao je u Sofiju, Solun, Zagreb, Dubrovnik, Postojnu (koja je tada bila važan pogranični trgovački centar), redovno je snabdevao i žene iz Srpskog kraljevskog društva u Beogradu. U Prizren se vraćao uvek s nekim novim vestima, a društvo bi se okupljalo u kući i tražilo da im priča šta je video. Znam, na primer, da je bio prvi čovek u gradu koji je video radio aparat, po njegovom pričanju – kod britanskog konzula u Zagrebu, mislim oko 1920. godine. U Prizrenu tada nije bilo ni struje, a za radio je retko ko i čuo. Kad je drugarima pričao da postoji ''kutija koja govori'' smejali su se, gurkali i nakašljavali da mu daju do znanja da preteruje, niko mu nije verovao. Osim tog zanimanja, tata je takođe vodio i javne licitacije u gradu, koje su se obavljale kod deobe nasleđa ili prodaje imovine prilikom bankrotstva i slično. Bio je, znači, i telal pa su ga svi zvali Ganiteljal.
(Nastaviće se)

xxzmagazin

0

Sve iz rubrike Kultura

Prethodni članci iz rubrike Kultura

Vremenska prognoza

Priština

Vrijeme Prognoza Temperatura Vjetar
06:00 - 12:00 12° 2.5 m/s
12:00 - 18:00 23° 1.6 m/s
18:00 - 00:00 18° 2.4 m/s
00:00 - 06:00 14° 2.5 m/s

Prizren

Vrijeme Prognoza Temperatura Vjetar
06:00 - 12:00 13° 0.7 m/s
12:00 - 18:00 22° 1.1 m/s
18:00 - 00:00 19° 0.9 m/s
00:00 - 06:00 15° 1.1 m/s

Peć

Vrijeme Prognoza Temperatura Vjetar
06:00 - 12:00 18° 0.4 m/s
12:00 - 18:00 21° 1.1 m/s
18:00 - 00:00 17° 0.8 m/s
00:00 - 06:00 16° 0.9 m/s

Mitrovica

Vrijeme Prognoza Temperatura Vjetar
06:00 - 12:00 15° 1.3 m/s
12:00 - 18:00 22° 1.8 m/s
18:00 - 00:00 19° 1.7 m/s
00:00 - 06:00 17° 1.0 m/s

Ferizaj

Vrijeme Prognoza Temperatura Vjetar
06:00 - 12:00 12° 0.6 m/s
12:00 - 18:00 22° 1.0 m/s
18:00 - 00:00 17° 1.3 m/s
00:00 - 06:00 13° 0.7 m/s

Gnjilane

Vrijeme Prognoza Temperatura Vjetar
06:00 - 12:00 10° 1.7 m/s
12:00 - 18:00 24° 2.2 m/s
18:00 - 00:00 17° 2.3 m/s
00:00 - 06:00 13° 2.1 m/s

Facebook preporuke