Jezik koji se koristi kada se na Zapadu piše o islamu veoma je savremen... Njegov sadržaj, međutim, još uvijek je srednjovjekovni.
Zašto na Zapadu dominiraju negativne predstave o islamu? Zašto je prihvatljivo reći nešto za muslimane, dok se ista stvar smatra neprihvatljivom u slučaju Jevreja, hinduista, ili budista?
Da bismo odgovorili na ova pitanja, moramo da zaronimo duboko u strukturu zapadne svesti i otkrijemo šta leži izvan njenih spoljnih prikaza, piše Newsweek.rs.
Bez sumnje su politički problemi i sukobi koje su u muslimanskom svetu oni izazvali u bližoj ili daljoj prošlosti uticali na percepciju islama na Zapadu, ali ona nije nastala u njihovom vakumu. Naprotiv, radi se o tradiciji koja seže vekovima u prošlost.
Veliki deo onoga što se danas misli o islamu potiče još iz srednjeg veka. Pojmovi koji se koriste možda zvuče savremeno, ali njihov sadržaj bio je i ostao srednjovekovne prirode.
Ti koreni sežu čak do sedmog veka, odnosno do prvog dodira između hrišćanstva i islama.
SARACENI I ISMAILIJE: Rano srednjovekovno hrišćanstvo i islam
Suočeni s ogromnom vojnom, političkom, i verskom pretnjom islama, srednjovekovni hrišćanski autori su elaborirali poduži spisak polemika, apologija, i opovrgavanja, ne bi li sprečili duhovno otpadništvo svog stada. U tim spisima, mešaju se legenda i činjenica, mit i stvarnost.
Hrišćanstvo na početku sukoba s islamom nije bilo poput bele, neispisane strane, već je posedovalo pozamašan i šarolik dijapazon sopstvenih interpretacija, simbola, i mitova. Svesno ili nesvesno, hrišćani su posegli za ovom nepreglednom zalihom ne bi li na odgovarajući način rasvetlili fenomen islama, čak i pre nego što ga zaista upoznaju.
Ranohrišćansko shvatanje islama određeno je teoretski i teološkim modelom koji predstavlja poziciju "drugoga" unutar hrišćanske teologije.
U svojim oštrim sukobima s jeresima i paganizmom, hrišćanstvo je obrazovalo set pojmova i kategorija koji određuju versko "drugo". U sukobu s novonastalom islamskom pretnjom, ono je prosto poseglo za ovim ranije formiranim teoretskim arsenalom.
Islam je raspoređen u već postojeće kategorije jevrejstva, paganizma i jeresi. Elementi koji se nisu uklapali u ovu pojednostavljenu šemu bivali su prosto ignorisani.
Za srednjovekovno hrišćanstvo, islam je bio mesto preseka sve tri navedene kategorije, "drugost" bez premca. Iskvareni judaizam, izvitopereno hrišćanstvo, i divlji prirodnjački paganizam, sve u jednom, i spoljni i unutrašnji neprijatelj.
TURČIN LAJE PRED KAPIJOM
Iako je najraniji dodir s islamom Evropa imala još u 7. i ranom 8. veku, kada je Pirinejsko poluostrvo u celosti osvojeno, muslimanska vera je dublji trag u evropskoj svesti počela da ostavlja tek od vremena prvih osmanskih pohoda ka centru starog kontinenta.
U doba koje je bilo opterećeno verskom šizmom, sukobom između papista i reformista, islam je bio poželjan kao simbol za označavanje unutrašnjeg neprijatelja.
Za reformiste, on je bio sinonim za moralno propadanje papizma: gordost, pohlepu, nasilje i žeđ za snagom i posedovanjem. Isto tako, u cilju demonizovanja novih ideja svojih protivnika čija je popularnost naglo rasla, Rimokatolička crkva nije mogla da izmisli optužbu goru od muhamedanstva.
Muslimanski "Saracen" koji je progonio istočne hrišćane sada je zamenjen "Turčinom" koji je zadao težak udarac hrišćanskoj samosvesti zauzimanjem njenog najvećeg grada, Konstantinopolja, i slamanjem Vizantije.
Reformacija, koja je hrišćanstvo rasparčala u niz međusobno zavađenih grupacija, učinila je skoro nemogućim formiranje svesti o "zajedničkom telu hrišćanstva". Verske podele toga doba podudarile su se s naizgled nezadrživim napredovanjem osmanskih armija.
To je podstaklo proces samoispitivanja u hrišćanskom svetu. Društva koja su se našla pod osmanskim nasrtajem počela su da se određuju u odnosu na neprijatelja kao neko ko baštini one vrednosti koje se u humanističkim i književnim krugovima nazivaju "evropskim".
Pišući početkom šesnaestog veka, Erazmo Roterdamski je pozivao "nacije Evrope", ne oslovljavajući ih više zajedničkim imeniteljem hrišćanskog, u krstaški pohod protiv Turaka.
SEKULARIZOVANA TEOLOGIJA
Sve ovo dovelo je do preobražaja pojma Evrope od pukog geografskog do pojma kulturne identifikacije, zamenjujući pojam "hrišćanskog" "evropskim", verskog sekularnim.
Reformacija, koju možemo da smaramo za katalizatora stvaranja savremene Evrope, poslužila je i kao most za prenošenje srednjovekovnih predstava o islamu do savremenog doba.
Srednjovekovna hrišćanska predstava islama kao devijantnog, nasilnog, razuzdanog, i jeretičkog sekularizovana je, lišena svog transcendentalnog karaktera i svedena u okvire savremene filozofije esencijalizma koja od tada pa do danas određuje zapadni diskurs o Islamu, barem u domenu menjstrima.
Podudarnost između srednjovekovnih i savremenih napisa o islamu je toliko velika i zapanjujuća, da se često pitam da li je ono što čitam napisano iz pera savremenog, ili srednjovekovnog autora.
Jednako je zapanjujuća podudarnost stavova o islamu kod današnjih liberala i konzervativaca, vernika i ateista. Izvesna ironija leži u činjenici da po pitanju Islama sve ostale ideološke podele nestaju.
BREME BELOG ČOVEKA
Kako je svet ušao u novu eru imperijalizma u kojoj je Evropa započela svoje nemilosrdno političko, ekonomsko i vojno širenje, islam je postao predmet izučavanja Zapada kao njegovo negativno, suprotno određenje.
Da bi se nametnula kao kulturno superiorna u odnosu na ostatak sveta koji je pokoravala, Evropa je iz sebe izbacivala svaki sadržaj koji joj se činio nepoželjnim i devijantnim.
Islam i muslimanska društva uopšte, esencijalizovani su u stalne jedinstvene i koherentne pojmove, shvatane kroz niz kontrasta i dihotomija. Tako je islam postao antiteza Zapadu, haotično carstvo besnećih instinkata, emotivnog naboja, iracionalnosti, i despotizma koji su predstavljali sve ono što je Evropi strano.
Znanje se ne rađa u vakumu. Ono je i stvaralac i predmet stvaranja struktura i odnosa moći.
Predstavljanje islamskog sveta kao varvarskog neumitno vodi do logičkog zaključka da mu je potrebna spoljna intervencija snaga razuma i civilizovanosti ne bi li ostvario ma kakav red i stekao ma kakvu stabilnost.
Mešanje u poslove onih koji nastanjuju tu mračnu sferu postojanja postaje ne samo legitimnog, već požljeno i benevolentno.
Brutalna kolonizacija tuđih zemalja, etničko čišćenje njihovih stanovnika, uzurpacija i eksploatacija resursa, i uništavanje niza tradicionalnih institucija i domaćeg kulturnog nasleđa prestali su da budu posmatrani kao gnusni zločini, dobivši predstavu plemenitog, jevanđeljskog, "civilizatorskog" "bremena belog čoveka".
Suprotno uvreženom verovanju da je zapadna samosvest napustila medievalne predstave o "svetom", njen pogled na islam je ostao suštinski hrišćanski i srednjovekovan.
Sve što je sekularizacija postigla bilo je recikliranje divljih, neuhvatljivih pojmova "Saracena" i "Turaka" novim, profanim, modernim jezikom.
KRIZA IDENTITETA
Različiti elementi predstave islama koji datiraju vekovima unazad danas se prikazuju u bezbroj oblika. Negativne dogmatske predstave Saracena i Turaka se ponovo bude u jeku krize muslimanskog sveta i nastanka terorističke pretnje hranjene spoljnom vojnom intervencijom i unutrašnjim verskim sukobima.
Predstava pretećeg muslimanskog "drugog" budi se u vreme krize evropskog identiteta, nastale u svetu koji se ubrzano menja seljenjem bogatstva ka istoku i opadanjem životnog standarda na zapadu. Reč je o svetu erodirajućih geografskih i kulturoloških granica usled globalizacije i masovne imigracije.
Rast krajnje desnice u Evropi i SAD suštinski nije ništa drugo do simptom velikih tenzija koje nastaju u utrobi Zapada u jeku borbe da zadrži svoje mesto u svetu koji se menja iz dana u dan.
Istina je da diskurs o "muslimanskoj pretnji" govori više o samom Zapadu, njegovoj autopercepciji i položaju u svetu, nego što govori o islamu i muslimanima.
